Šta je alternativa intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji

intenzivna-poljoprivreda

Zonc_Photos, pixabay

Sve veća potreba za hranom u svetu stvorila je preduslove za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju koja za najkraće moguće vreme treba da proizvede ogromne količine prehrambenih proizvoda. Zbog toga, mnoga ekološka udruženja upozoravaju na sve veći nedostatk čiste vode, površina pod šumama, posledice klimatskih promena, a sami poljoprivredni stručnjaci na ispošćene zemljišne površine. Čini se da intenzivna proizvodnja u poljoprivredi nanosi više štete svim granama agrara, nego koristi ljudskoj ishrani.

Sama intenzivna proizvodnja ima negativan uticaj na biodiverzitet, najpre u sve većem uništavanju pčela usled preterane upotrebe pesticida, prenosi Gardijan (the guardian). Tu spada i upotreba veštačkih đubriva koje su, zarad „povećavanja“ plodnosti, stvorile efekat staklene bašte zagađenjem vazduha azotnim oksidom i amonijakom.

Svakog dana pojede se 16 biliona tona hrane ili 3000 tona u minuti. Hrana u zemljama u razvoju se manje baca, nego u razvijenim zemljama. Na primer, u Engelskoj svake godine 20 biliona funti potroši se na hranu koju se zatim baci. Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu (FAO) je imenovala ovu godinu – godinom transformacija sistema ishrane. Šta je onda, alternativa intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji?

Logičan odgovor je organska poljoprivreda. Nažalost, u svetskoj potrošnji hrane, organska zauzima svega 5 odsto. Organska proizvodnja predstavlja određen tip uzgoja biljaka i životinja, gde se koriste samo određeni lekovi u lečenju životinja i preparata za zaštitu biljaka, a za đubrivo umesto mineralnog koristi se stajsko. Sve je prilagođeno ne samo u potpunosti zdravstveno bezbednom proizvodu, već i očuvanju prirodne okoline. Do organskog stajnjaka bi se došlo svakako putem stoke koja se drži u organskim uslovima – uvek na ispaši, tako bi njihovo zdravstveno stanje bilo bolje, a meso kvalitetnije. Njihovim stanjakom, zemljište bi bilo obogaćeno, a ispuštanje ugljenika kontrolisano.

 

Ako uporedimo kvalitet hrane koju proizvodi intenzivna poljoprivredna proizvodnja, zdravstvene probleme uslovljene takvom ishranom, zatim klimatske promene i opšte zagađenje koje takva proizvodnja uzrokuje, organska hrana je svakako jeftinija za stanovništvo i bolja opcija za čitavu planetu.

Međutim, upravo vreme i novac za dobijanje sertifikata može biti prepreka za mnoge potencijalne proizvođače organskih namirnica da se opredele za ovu opciju i povećaju onu brojku od 5 odsto svetske potrošnje. Grupa stranih poljoprivrednih stručnjaka zagovara agroekologiju – smanjen uticaj poljoprivredne proizvodnje na prirodu. Njihova preporuka je organska proizvodnja bez upotrebe hemije, ali i bez sertifikata i inspekcija, pa se smatra da samo ova opcija može biti rešenje za smanjenje negativnog utizaja intenzivne poljoprivredne proizvodnje i ‘spas planete’.

Na koji bi sve način promena navika proizvođača doprinela opštoj ekologiji; problem ispošćenih zemljišta rešavao bi se plodoredom (nasuprot površinama pod monokulturama) i setvom onih kultura koje obogaćuju mineralni sadržaj zemljišta, kao na primer – lucerka. Ova biljka izuzetno je bogata mineralnim materijama, posebno kalcijumom važnim u ishrani stoke: proizvodnji mleka i podmladak. Razoravanjem lucerišta u zemljištu ostaju velike količine organske mase, čijim razlaganjem i mineralizacijom se popravljaju fizičke, hemijske i mikrobiološke osobine zemljišta, podsećaju stručnjaci.

Rešenje je i u biodiverzitetu. Na primer, u sadnji starih sorti voća i povrća (na primer: šljive – crvene ranke). Zašto baš stare sorte? Zbog prirodne odbrane koju poseduju od raznih bolesti i izdržljivost u nepovoljnim klimatskim uslovima koji su sve češći. Možda će roda biti manje, ali će biti bogatiji nutritientima.

Veća zastupljenost biodinamike u poljoprivredi, prema nekim autorima predstavlja, na primer, setvu i žetvu kultura na osnovu lunarnog kalendara. Drugo, sušna zemljišta i samim tim nepolodna bi se navodnjavala, a zatim bi se na njima sejale kulture poput paprati ili mahovine (koje zadržavaju vlagu) gde bi se dozvolila ispaša životinja koje bi dalje đubrile tu zemlju i samim tim podizali nivo plodnosti.

S druge strane, dobra vest za male proizvođače su istraživanja koja pokazuju da na svetu postoji 570 miliona poljoprivrednih gazdinstava, više od 90 odsto tog broja su mali proizvođači i porodične farme – a oni proizvode 80 odsto svetske hrane. Dakle, veliki poljoprivredni holdinzi nisu odgovorni za svetsku proizvodnju hrane, već naprotiv – oni mali proizvođači! Zato FAO smatra male i mlade poljoprivrednike pravim odgovorom, navodeći da su „najhitnije i obećavajuće rešenje za borbu protiv gladi, uz minimalne negativne efekte poljoprivrede na prirodnu okolinu.“

Na kraju, nova tehnologija pomogla bi u boljoj iskoristivosti resursa i efektivnijem vođenju gazdinstva, ali ne i ona u vidu mašina koje zamenjuju radnu snagu, jer bi bile beskorisne u doba surovih klimatskih promena. Dolazi vreme kada ne samo da ćemo morati da menjamo način uzgoja poljoprivrednih kultura, već i svoje navike u ishrani.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.