Zdravstveni radnici bore se za danas, poljoprivrednici za sutra – da li ste na njih zaboravili?

konkurs za mlade

Dragi gospodine Predsedniče,

Ne znam da li će ovaj tekst jednog običnog srpskog poljoprivrednika stići do Vas? Da li ćete ga u vremenu u kome trenutno živimo pročitati, proučiti zbog tenzije koju donosi svaki dan, a koju izaziva pošast koja se polako širi svetom i uzima iz nas sve ono što je bilo lepo?

Jedna obična priča mladog poljoprivrednika

Razumem da je svaki dan nova borba sa istom, da je neizvestan svaki sat, a kamoli dan, ali postoje ljudi tihi i nenametljivi koji vredno poput mrava (baš na to liče kada bi ih pogledali iz aviona ili ptičije perspektive) rade za ono sutra kada prođe ovo što nas je danas stiglo. Život ide dalje, gospodine Predsedniče. Koliko god to surovo zvučalo za sve one koji će danas ili sutra ili koji su juče ostali bez najbližih i za koje smrtnost ovog virusa iznosi 100 odsto, a ne na nivou statističke greške.

Budućnost, kakva god bila, je tu iza ugla

Bliži se setva za koju poljoprivrednici, u senci borbe koju vode zdravstveni radnici za život kao i sve one radnice u prodavnicama hrane, kao vojnici i policija koji nas čuvaju za naše dobro, spremaju zemlju u sred vanrednog stanja. Ne čini li Vam se da su, koliko god to suludo zvučalo, zdravstveni radnici i poljoprivrednici na sličnoj, ako ne i na istoj liniji fronta?

Da li Ministarstvo zaista pomaže mladima na pravi način?

Oni se bore za naš život danas, a mi za onaj sutrašnji koji će doći i kada će opet biti potrebno i mleko i pšenica i kukuruz i sve one slatke šljive, breskve i kajsije. Kada ćemo opet za istim onim tezgama vraćati osmeh ljudima svojim proizvodima i susretima sa onim starim kupcima koje bezmalo zovemo prijateljima.

Teško je danas, biće još teže to ‘sutra’ ako ne budemo mogli da uradimo sve što je potrebno da bi se proizveo i minimum koji će nas povući ka oporavku.

Da nismo posejali suncokret, ne bi bilo ulja, bez pšenice – hleba

Razumemo da nikome nije lako da preživi ovu krizu, koja nas je pogodila. Gase se firme, ljudi ostaju bez posla, neke mlekare su čak počele da smanjuju cene mleka svojim proizvođačima. Ljudi su u strahu kakvo će biti sutra, o prekosutra niko ni ne razmišlja. Ne traže poljoprivrednici ni aplauz, ni da nas neko veliča, samo želimo da Vam sugerišemo, predložimo, nazovite to kako god želite, nemojte zaboraviti koliko bi ovo bilo teže da neki tamo poljoprivrednik nije uradio svoj posao kada je trebalo. Da nije posejao suncokret, pšenicu ne bi bilo ni ulja, ni hleba, ni brašna. Da oni tihi, nenametljivi ljudi nisu ostavili svoj trag, svoj znoj na zemlji koja hrani ovaj narod. I koji taj narod nikada neće izdati.

I da kada sve ovo prođe, a jednom i to hoće, moramo biti spremni za život.

 

Napisao Ilija Stanković

Leave a Reply

Your email address will not be published.